Jesen je godišnje doba kada se u Bihoru peče rakija. Šljiva, jabuka i kruška su glavne sirovine za proizvodnju rakije. Jedan od onih koji je došao iz Podgorice kako bi, narodski rečnikom, pretarasio posao oko pečenja rakije je i Rizvo Rastoder koji je za ovaj posao podložio dva kazana, u narodu prepoznata kao polu-mašinska.
Gužva oko njih je česta slika. A i kako ne bi kada je tradicija da prolaznik svrati i bude ponuđen čašicom nove rakije. Za jedan Rizvov kazan bi se moglo reći da je šteta što ne zna da priča. E tu bi se tek imalo šta čuti. Star je više od pola vijeka. Kupljen je u Skoplju 70-tih godina prošlog vijeka u tada čuvenoj kazandžijskoj zadruzi „Bakar“- Skoplje.
„Moj otac, Sadrija je otišao za njega. Ove dane, dok pečemo rakiju, pokušavamo da utvrdimo kada je kupljen. Meni je parametar da sam ja 71 išao u Kragujevac i kupio fiću, što bi se reklo ispod čekića. Da sam imao auto, ja bih vozio mog oca za Skoplje tako da je kazan kupljen prije nego li sam ja kupio auto. Mora da ga je transportovao do Bihora kamionom.
Ono što znam to je da od prvog dana do dana današnjeg, za ovaj kazan mogu da kažem da je narodski. Nema ko ga nije uzimao kada dođe vrijeme da se peče rakija“, ističe Rizvo.
Nije da se ne vide godine i upotreba na više od pola vijeka staroj veseloj mašini. Ožiljaci su vidljivi na svakom dijelu. Tu i tamo, po potrebi, sanira se žicom i kanapom i ova vesela mašina neometano nastavi da radi ono za šta su je makedonske kujundžije i stvorile.
„Jeste da sporo peče, ali je rakija dobra“, kratko kaže Rizvo dok ubacuje drva pod kazan i na gradi provjerava jačinu rakije.
DENIS BOŽOVIĆ
