U Bihoru a i šire, poseban je događaj kada se izliva ploča ili dižu rogovi na kuću. Tada se okupe prijatelji, rođaci, komšije i taj dan se proslavi uz piće i pečenje. Da običaji prate narod, bili smo svjedoci u dalekom Hoscheid, u Luksemburgu.
Ramo Mehović, Ponorac, više od 30 godina daleko od zavičaja ali nije zaboravio običaj kada se kuća gradi.
„Sve ispoštujem kao kod nas dolje, jedino što nema pucanja. Ovo mi je treća kuća koju pravim i nijesam preskočio tu našu tradiciju“, kaže Ramo za kojeg svi kažu da je nafakalin čovjek. Ekipa ljudi na proslavi izlivanja ploče za Ramovu treću kuću je SFRJ u malom. Neimari iz skoro svih bivših republika a za teletinu ispod sača, bio je zadužen Suka iz Godijeva, Donjeg Bihora, Ramov prvi komšija na novoj luksemburškoj adresi. Naravno, većinu čine Ponorci koji su naširoko poznati po slozi i organizaciji ma o čemu da se radi.
Kao tinejdžer, 1978.godine, Ramo se odselio za Podgoricu gdje je upisao srednju mašinsku školu i ne nosi lijepe utiske iz tog vremena. „U sred mašinske škole, u sred Podgorice, profesor istorije je meni znao da kaže – ajde, Turčine, ustani da odgovaraš. Nikada mu ime i prezime ne mogu da zaboravim. Gubi se motivacija da se uči. Onda se osnivaju klape a ja koji sam volio i vodio buran život, onda sam se priključio njima. Nakon dvije godine u srednjoj mašinskoj, napustio sam i počeo kao mlad da radim. Zaposlim se u opšte građevinsko preduzeće pa odatle za Beograd gdje sam malo radio. Put me dalje vodio do Sarajeva i odatle sam došao u Luksemburg 1989. godine. Ono što viču da je Milo proćerao, nije tačno. Nije me ni muka poćerala. Kada sam ja došao ovdje, nijesam mogao da se načudim gdje sam došao. Pa, Sarajevo je u to vrijeme bila sila za čitav Luksemburg. Neka priča ko šta hoće ali smo mi ovu državu digli na noge. Volio sam taj burni život, malo tamo, malo ovamo, svud sam bio. Teško jeste bilo u početku ali to je bilo normalno. Mene je sreća uvijek pratila. Do skoro sam izlazio po noćnim klubovima, diskotekama i tu sam stavio tačku“, kaže Ramo Mehović. Koliko je volio burni noćni život, avanturista i nestalan, pokazuje i činjenica da se tri puta ženio. „Ova treća žena sve sačuvala pa i mene. Borac je to veliki. Puno joj je trebalo strpljenja i razumijeva sa mnom“, kaže Ramo koji ima i tri sina.
„Mi, Ponorci, poznati smo po akcijama. Prvi smo počeli sa tim velikim akcijama. Jedno od najmanjih sela ali smo takvu akciju napravilii da smo za kratko vrijeme prikupili 105 hiljada eura za asfaltiranje puta. Od države nijesmo očekivali ništa, znamo kakvo je stanje u Crnoj Gori. Ima nas po dijaspori dosta i odmah smo to prikupili“, ističe Ramo Mehović.
Već dužni niz godina Ramo uživa u invalidskoj penziji a ono o čemu najviše voli da priča su dešavanja u domovini a posebno politička.
„Vidim šta se dešava dolje. Počeli su da mrze i nas odavde. Lično moji rođaci po selu. Ja ne znam šta je to. A ovdje se svi volimo. Jeste da ovdje svako ima svoj posao ali, sa vremena na vrijeme, mi se obilazimo i sastajemo. Što se tiče mene, sa svojih 58 godina, imao sam raznih ideja i snova. Jedna od njih mi je da na Uliđbrdu pravim odmaralište. Već sam napravio jednu klupu i sto. To je za prolaznike da odmore jer je najljepši pogled na dolinu Lima sa klupe. Međutim, sadašnja vlast kako radi, natjerala me da pomrznem sve. Imam kuću i dva stana u Baru i razmišljam da i to dolje prodam. Pokušavaju da nam ukinu državljantvo i pravo glasa. Šta ja onda ima da tražim. A lud sam za Crnom Gorom. Koliko volim Bihor i Crnu Goru, dovoljno je ako kažem da sam u moju kuću na selo, koja nije bila završena i koja nije imala sva vrata, dolazio sa djecom. A mogao sam da biram gdje da odem. Sada kada vidim šta se radi dolje, pa ovo je van pameti. Sadašnja politika dolje mi se ne sviđa. Bio sam i do kraju života ću biti u DPS i za Mila Đukanovića. Znam, bilo je javašluka ali se živjelo lijepo. Bila je sloboda, niko nije bio gladan. Za sadašnju vlast je kriv DPS jer se nije radilo kako treba. Podržavaću Mila dokle sam živ. Već nekoliko godina sam u invalidsku penziju i vidim sebe da dođem na Ponor, da se vratim ali, dokle je ova vlast, ne razmišljam o tome. Čak sam sada gledao da idem na more u Tursku, neću više dolje. Loše rade. To su sve šalajbazeri“, kaže Ramo.
Nikada nije jedno mjesto ovog Ponorca da zadrži i ono u čemu je najviše uživao to je da troši novac.
„Nije mi bilo žao pare, volim da potrošim i volim buran život. Trošio sam pare i uživao u tome. Skoro uvijek sve radim sam. Tri kilometra puta prema mojoj kući, sam sam probio, nasuo. Nikom ništa nijesam tražio. Da jesam, vjerovatno bi učestvovali. To se sada zove Ramov put. Ponorci imaju još ideja. Pa ono je gore turističko mjesto. Ako je sposobna država i opština, ne da oni nama pomognu, već mi njima, mi smo za saradnju za bilo šta. Mogućnosti uvijek i opština ima. Oni pričaju da nemaju a to nije tačno“, kaže Ramo koji tačno vidi šta je to potrebno u zavičaju da bi bilo svima bolje i sta je to što bi prenio iz Luksemburga u Crnu Goru.
„Odavde sa sobom bih ponio prvo kulturu a drugo to bi bio zakon. Dolje mora zakon da se mijenja i to totalno. Lično imam lošeg iskustva iz moje Crne Gore i moje Petnjice. Bio sam prije neku godinu dolje i moje dijete zaboravi vozačku, zaustavi ga policija i kazne ga 50 eura. Zovem i kažem da krećem da je donesem a policajci neće ni da čuju. Ne radi se o novcu već o njihovom ponašanju Ovdje je sve drugačije. Zaboraviš vozačku oni ti kažu da doneseš sjutra u 14 časova a ne da ideš na sud u plaćaš kaznu. Dolje su ljudi neodgovorni. Otišao sam da izvadim neki dokument a nikog nema, otišli tamo – vamo, na kafu. Nije to slučaj sa Petnjicom, takva je situaciju u čitavoj Crnoj Gori. Radno mjesto mora da se poštuje. Zna se kada je pauza“, sa dozom kritike prema sistemu i javnim službama, završili smo razgovor sa Ramom Mehovićem, Ponorcem iz Luksemburga..
DENIS BOŽOVIĆ
