Nijemo sam posmatrao mladog saputnika kako se udaljavao i zastao na onu loše improvizovanu autobusku stanicu, gdje ima nijjet da čeka sljedeći prevoz ka primorju, gdje je planirao da, za par sedmica zaradi dovoljno novca da može sebi i slabašnim roditeljima obezbijediti trošak za najosnovnije potrebe. Nakratko okrenut prema njemu, vidio sam da je podigao ruku i mahnuo mi, kako bi me još jedanput pozdravio.

“Tako mi Allaha nemamo odgovor na to pitanje”, ta mi je rečenica besprekidno odzvanjala u glavi.

Još nekih desetak minuta sam bio parkiran na tom istom parkingu, a da nijesam ni primijetio, čak nijesam osjetio da mi i dalje motor od auta radi. Da me nijesu začuđeno gledali neki radoznali “džandari” ispred obližnje policijske stanice, ko zna koliko bih se tu zadržao. Tada sam se refleksno trgnuo iz bunila i napravio jedan polukrug i na benzinskoj pumpi napunio rezervoar do čepa, da mu ne brinem koji dan, i nastavio dalje.

Kao u nokdaunu, sam svratio u jednu obližnju kafanu, i prilično dobro ošamućen jutarnjom zbiljom i jako nevoljnom konobaru, koji kao da je po kazni tu, zatražio tursku kahvu i jednu kisjelu vodu.

Onaj razgovor našte srca, sa saputnikom od Petnjice do Berana me proganja, i kao neki kamen koji je davljeniku okačen o vrat vuče me na dno, i izaziva neku podmuklu mučninu u meni. Ubrzano mi se u glavi, kao na traci premotava film, u kojem, kao kroz neku zamućenu prizmu vidim, bukvalno skoro sve poraze koje smo kao ljudi, kao društvo, kao zajednica na ovom prostoru doživjeli.

Zašto nijesmo reagovali, kako nam je to promaklo, pa nam se nekako normalnim učinilo, da to nije nikakav propust, to što nemamo čiste vode, da nam je struja u vrlo često u prekidu, da nemamo lokalni prevoz, benzinsku pumpu, da nam poplavi pola doline poslije svake jake kiše, da nemamo osnovne i elementarne uslove za pristojan život, i još mnogo mnogo toga.

Haj sve to, mi izgubismo omladinu, fali nam djece, škole nam se zatvaraju. Nemamo budućnost, baš kako mi je maloprije saputnik to sve na brzinu spočitao i objasnio.

Ispijajući moju prvu jutarnu kafu razmišljam i porazno shvaćam da nikome iz dijaspore nije palo na pamet da napravi neku usporedbu, uslove života gdje smo došli na zapadu i uslove života koje smo ostavili kod kuće, i koje zateknemo sada kad se vratimo kući. Znam da je to realno nemoguće postaviti u jednu ravan, kako zbog ekonomskog faktora, tako i zbog političke situacije i svega ostalog što utiče na te parametre. Ni u najluđem optimizmu nije bilo za očekivati da nam tramvaji i trolejbusi krstare Bihorom ili da imamo podzemnu željeznicu, ali je realno bilo za očekivati da nam onaj put od Smajove prodavnice do centra Lagatora bude iole normalan put, kojim se samo uz Božju pomoć spuštamo na dole prema rijeci, a ne da stavljamo glavu u torbu svaki put kad se obraćamo tim putem, čak i u sred ljeta pri najboljim uslovima. Takvi su nam djelimično svi putevi koji vode prema okolnim selima, gdje nas na razna iskušenje stavlja i najmanja kiša, a o snijegu i ledu da ne trošimo riječi. To je mogao u red da dovede jedan normalan bager i jedan kamion i koji se trebali da potroše nekoliko sati rada i da ljudski završe posao. Kako to, da do sada niko nije ozbiljno digao glas, da pita nedležne opštinske organe, da pita one koji su odgovorni za takvo stanje, da pita ljude u opštini koji primaju platu da riješavaju te probleme, koji dobijaju pare iz državnog i opštinskog budžeta da se riješava ta problematika. Kako to nije nikoga do sada zagolicalo da napiše neki zahtjev, neki prigovor, neku tužbu. Da neko, na kraju i odgovara za to.

Razmišljanje mi prekinu jedan poznanik koji je na brzinu ušao u kafanu da i on razbistri oči jednom kafom. Uz ljubazan pozdrav i obavezno pitanje, na moje insistiranje, pridružio mi se za sto, iako je htio s`nogu da isprati kafu.

Primijećujem da je u žurbi. Ispriča mi da je morao rano da dođe, da dovede dijecu u školu i da kupi neke ljekove za stare. Kaže nema redovnog prevoza, pa je njegov red danas, pada ga svaki drugi – treći dan, da srednjoškolce dovodi u Berane. Mijenja se sa još nekoliko komšija čija djeca uče u Berane.

“Šta ću brate, obaveza mi je, moram im pružiti onoliko koliko mogu, barem ono najosnovnije”.

Reče mi da usput u Beranama oposli po nešto, obavezno ode na pijacu, odradi i poneke preuzete obaveze koje mu vrlo često poneko iz Bihora u amanet da.

“Teško je brate. Od kada sam se, prije četiri godine povrijedio na poslu, ne mogu da radim, čak i svoje imanje, kako treba da održavam, nizašta sam, od invalidske penzije nema ništa, slabo, da ono najstarije dijete nijesam jesenas pratio za Njemačku, ne znam odkud bi za idaru bilo”. – zaključi poznanik.

“Ova druga su još mala, slabašna i nejaka da bi šta mogli da učine, u školu su još, ali pomognu ponešto sitno po polju, uhar je. Dobri su mi đaci, ako budem mogao da ih do kraja isškolujem volio bih. Ali i to ti je ode badihava, ne mogu naći posla. Kad mi i oni polako za koju godinu stašu i još malo da otfrknu, i njih ću pratiti za Njemačku, neka ih nek rade, ode svakako nemaju ništa, samo da propadnu, ko ja i moje društvo koje je ode ostalo”.

“Malo sam i ja tu kriv, pokasno se oženih, pa se kasnije i obrodih, a roditelji prilično ostarali, iskulučeni i onemoćali”. – gorko zaključi poznanik.

“Nek bar oni idu, sreću po svijetu da tražu, da je krasni Allah dao pa i da sam ja otišao na vrijeme, bolje bi mi bilo, bilo đe da sam otrg`o, no sam se ode učaurio i ništa, kret. Nijesam ni ja bio gori od pojedinih koji su se lepota snašli. Ovako dok sam pomalo radio i neke jade, sad lak hair”.

“Idem kasnije da ponesem neki sir jednom doktoru kod kuće, pokupila mi žena od ovaca, pa mu petnaestodnevno donosim po kanticu od pet kila, pa poslije moram do otpada da kupim neki dio za auto, naletio sam prije neki dan na jednu rupu, pa mi puk`o nakav ležaj, šklopoće kad okrenem u stranu, strah me da ovu decu neđe ne posatirem, šta da ti pričam”.

“Navrni, ima i kod mene ta kahva da se popije, led ga ubio”. – doda on.

“Bujrum, dođi da posetkujemo malo, ja sam ti po akšamu svaku noć kod kuće. Kod mene ti je, ko ono nekad, po starinski, uz vruće kompire iz pekare i dobre turšiju, i nešto suhoga mesa sa tavana, biće ni lijepo”

“Vi iz inostranstva, kad dođete ovamo ili po cio dan se zatvorite u kuću ili ste tu samo ko da ćete žara da uzmete. Stalno žurite”. – prekori nas u gomili.

“Nekako ste se svi nešto otuđili”.

“Život je jedan, vesio bio, naše je da ponesto izijemo, da ponešto popijemo, da koju riječ prozborimo, i život nam prođe”

“Onumat sam bio čovjeku na dženazu, ko bi reko, ni u pedestu nije uš`o, a eto ode Allahu dževap da daje. Izgled`o je zdrav, napredan k`o puce. Kažu naka mu se muka u stomak nakotila i brzo ga ona pogana bolest iznutra pojela”.

“Eto šta ti je život, i ništa sa sobom ponio nije”.

“Hitam, pa se vidimo”. – prozbori dok je užurbano ustajao.

“I bujrum, očekujem te”. – i ode.

Nakon per sekundi opet bahnu na kafanska vrata, i na uho mi reče: “zamalo zaboravih za kafu da ti se zahvalim, hvala ti, Allah ti nadoknadio”. – i opet ode.

On ode, mene ostavi samoga sa mojim mislima. Još mi ih dodatno raspameti sa onim njegovim zvanjem i gostoprimstvom, ne sjećam se kad me je tako neko željno i prijatno pozvao da mu odem u goste. To je to čuveno Bihorsko stimanje, koje sam mislio da je izumrlo, ali su ga ovi endemski ljudi ipak zadržali.

Kad smo već kod posjedaka. Posjedak je nekada ovdje po Bihoru bio bolji no ove sadašnje moderne svadbe, vesio i razdragan, pun graje i radosti. Kućile se išlo. Vrlo često bi se to pretvorilo i u redovno svakodnevno druženje, u krug. Stariji i ozbiljniji su uvijek imali neku specijalnu temu za razgovor. Vrlo često o trenutnom stanju u domaćinstvu, o redovnim ustaljenim obavezama, o prijateljima i prijateljstvu, često su evocirali sjećanje na teška vremena, ratove i nemaštinu. Srednja generacija je imala raznovrsne igre na repertoaru, od potkapa, karti, mice, ne ljuti se čovječe do šaha. Dok se su djeca igrala sa “pojedenim” šahovskim figurama ili sa “ponešenim” kartama i upijala sve trikove i taktike tih igara. Žene su bile ili “za razboj”, ili su tkale jambolije, dekice, ponjave i ćilime, gotovili spremu za buduće udavače, starije pletiće igle ili kudelju i mahaljku u ruke, dok bi mlađe hizmetile i zapeto stražarile da nešto na sofru ne zafali. Bilo je i pjesme, znalo se i zapjevati. To bi se ponekad i do sabaha odužilo. Svega je bilo, ali ponajviše lezeta.

Gdje bi se služila “vatrena voda”, kako su skoro izumrli Sijuksi zvali rakiju, bilo bi i povišenih tonova kad bi se kući vraćalo. A oni najistrajniji u toj degustaciji bi ponekad i po kanalima konačili. Da tu ne smetnem s`uma, dobro me nasmijalo, skoro mi ispriča čovjek, da je jedan, zvaću ga poznati “gospodin”, bio skoro na neku svadbu, pa se poštenski naliz`o i do te mjere ištetio, da nije mogao da ustane, pa se na kraju, narodski bi rekli, “isplako, sve niz noge”, da ne kažem upiš`o.

E crne bruke.

Opet se ja tu tiho nasmijah i obazrivo okrenuh oko sebe, da osmotrim da me slučajno neko nije primijetio, pomislio bi, da mi nijesu sve ovce na broju, ili da sam nagazio na nešto i daleko bilo ograis`o.

Počela da mi prija toplina u kafani, ali su me neodložne obaveze čekale, pa sam platio onom konobaru koji je prilično bi ona dobrom putu da dođe k`sebi i da normalno profunkcioniše, i uputio se prema autu.

Plin.

Moram napuniti plina, da imam za koji dan, možda potraje ova nestašica struje, ili se eventualno ne saniraju ostećenja koja su je i prouzrokovala, da mogu bezbrižno sabajle kuhati kahvu.

Oposlim i to i uputim se od plinare prema Petnjici.

Nekako mi sporo ide.

Začudi me što sada vidim sve. Kao da prvi put prolazim ovuda.

Vidim sve one nedostatke što mi je jutrošnji saputnih pobrojao. Ali sada pomalo usporavam i kao da u sebi analiziram sve one razbacane grane pored puta, sve one gomile smeća koje rastu, plastične kese, raznovrsnog stakla, neke odbačene izanđale i pocijepane kamionske gume, često i građevinskog otpada i šuta, polomljenih blokova, crepova i tabli lesonita, svega, bukvalno svega, ali sada ga bolje vidim nego ikada do sada. Jasnije mi upada u oči.

Čak sam na jednom mjestu vidio i neke ovčije kože i utrobu izbačenu tik pored puta, što može jako da bude opasno i zarazno.

Od Stenica, kao sudbinski usporeno, od zadnje krivine pa na dole, za dlaku uspijem da se mimoiđem sa nekim tamnim Mercedesom, koji je skoro pa letio uzbrdo, uspio sam samo da se sklonim i vidim da je za volanom neki momak, sitne pljosne glave i da maha rukama. Ljuti mi se, što sam uopšte tu.

Neka sadaka me tu jutros spasila, jer da me je pokupio, Bog zna šta bi bilo?

Znam da se prečesto dešavaju udesi na našim putevima, ali po ovakvim putevima voziti ovako brzo, to je za svaku osudu. Ali svakako ovoj današnjoj omladini ne možeš nikako doglaviti neke stvari. To nije regionalno, to je globalno.

Pored sebe desno, ostavljam fabriku košulja. Prazna, samo jedan auto parkiran ispred fabrike. To odaje da nema radnika u njoj. Znam da je do unazad radila. I to dobro. Šta joj bi?

Dalje.

Stadion lijep, tribine lijepe. Za mašala. Nedovršeno, ali dovoljno opremljeno da ispunjava zahtjeve lokalnog fudbalskog kluba.

Na raskrsnici poslije “vječno renoviranog” mosta desno i na Plandištu, pogledom tražim neku parcelu za koju sam čuo da je mistično dobio da koristi neki Turčin, nešto da otvori, neki biznis? Da me ubiješ ne mogah da se orijentišem gdje je to.

Opet pored Motela, ali sa moje desne strane. Isti kao jutros, samo mnogo gori, jer ga sad mnogo bolje, ko tašta mladog zeta zagledam.

Usput sam u obližnjem marketu trgovao, neke potrebštine za još narednih 5-6 dana, jer imam namjeru nazad za tuđinu. Obradovah se kad sam vidio, da radi fiskalna kasa, jer mi to dade signal da je došla struja. Ha, znači može i na puljku. Neću opet, kao jutros hazora, čupati sa vratima da uvedem auto.

Ljubazna i raspoložna mlađa prodavačica, mi, na moje pitanje, kad je došla struja, odgovori “ima nekih pola sata, ali dolazi i odlazi, i tako na prekide”, što mi pokvari optimizam za vrata.

Možda sam pretjerao sa vodom, ali neka sam, neće se ištetiti i baciti.

Puljka opet štrajkuje.

Ime autora poznato redakciji