Dok njeni vršnjaci raspust uglavnom provode u igri, sedmogodišnja Najla Ramčilović već iza sebe ima planinarsku biografiju na kojoj bi joj mogli pozavidjeti i mnogo stariji. Planinari od četvrte godine, sa pet se popela na Zlu Kolatu, najviši vrh Crne Gore, a ovog ljeta stigla je i na Musalu, najviši vrh Bugarske i čitavog Balkanskog poluostrva.
Najla je učenica Osnovne škole „Mahmut Adrović“ u Petnjici, od septembra kreće u treći razred, a članica je PSK „Bihor“. Ljubav prema planini, kaže, došla je gotovo prirodno – iz porodice i zajedničkih odlazaka u prirodu.
Za Musalu je prvi put čula upravo kod kuće.
„Čula sam priču o Musali od mojih ukućana i poželjela da budem dio grupe u kojoj su bili moj otac i moja tetka“, priča Najla.
I tako se našla na još jednom velikom vrhu, ali Musala je samo posljednja stanica na planinarskom putu koji je počeo mnogo ranije.
PRVI VRH SA ČETIRI GODINE
Najla kaže da planinari od svoje četvrte godine. U početku su to bile šetnje u prirodi sa roditeljima, a onda su došli i prvi, lakši planinski vrhovi.
„Prvi vrh koji sam popela bio je Visitor“, kaže ona.
Poslije Visitora niz se brzo produžavao. Popela se na Volušnicu, Krstaču, Lisinj, Peštingrad, Lađevac, Prutaš i Dečić. Bila je i na Zloj Kolati kada je imala svega pet godina, obišla Kanjon Mrtvice, kao i Sedam rilskih jezera u Bugarskoj.
Za Najlu, međutim, planinarenje nije samo spisak osvojenih vrhova.
Kaže da je na planini naučila neke stvari koje se možda najbolje i mogu naučiti upravo daleko od učionice.
„Naučila sam da se smeće ne smije bacati u prirodi i da se priroda mora čuvati. Planina me naučila da budem strpljiva, uporna i oprezna.“
NAJDRAŽA KRSTAČA – ZBOG DRUŠTVA
Iako je stigla do nekih od najatraktivnijih vrhova u Crnoj Gori i regionu, Najlina omiljena tura nije ni najviša ni najteža.
To je Krstača.
Razlog je sasvim dječji i možda upravo zato najljepši.
„Moja omiljena tura je pohod na Krstaču jer tada bude puno mojih drugara iz škole.“
PSK „Bihor“ organizuje školske pohode na Krstaču i to je, kaže Najla, jedna od rijetkih prilika kada veći broj njenih vršnjaka zajedno odlazi na planinu. Na jednom od tih pohoda upoznala je i drugaricu Petru, sa kojom danas voli da se druži.
Prve ozbiljnije planinarske lekcije Najla je naučila od oca.
„Moj otac puno ide u planine i od njega sam najviše učila o planinarenju.“
VOLJELA BI STIJENU ZA PENJANJE U ŠKOLI
A kada bi mogla nešto da promijeni u školi, želja je već spremna – više priče o planinama i mogućnost da djeca probaju ono što ona posebno voli.
Penjanje.
„Penjanje je moj omiljeni dio planinarenja i baš bih voljela da to imamo u školi. Voljela bih da što više razgovaramo o planinama i da tamo idemo da se družimo.“
Svojim vršnjacima ne preporučuje da odmah krenu na najviše i najteže vrhove. Recept je mnogo jednostavniji – izaći iz kuće i zavoljeti prirodu.
„Poručila bih im da što više vremena provode u prirodi, da šetaju i voze biciklo. A za prvi vrh bih im preporučila Visitor. To je bio moj prvi vrh, mnogo mi se svidio i zbog toga sam nastavila da planinarim.“
Možda je upravo u toj posljednjoj rečenici cijela Najlina planinarska priča. Nije počela rekordima, kilometrima ni visinama. Počela je jednim odlaskom na Visitor i dječjim oduševljenjem prirodom.
Četiri godine kasnije, iza nje su Zla Kolata, Prutaš, Volušnica, Rila i Musala.
A tek treba da krene u treći razred.
SAMIR RASTODER
