Na prstima jedne ruke možemo da izbrojimo one Bihorce koji su penziju zaradili u inostrastvu a uživaju u zavičaju.

Još manje je onih koji od novca stečenog van Petnjice, kupuju zemlju na svoju đedovinu. Jedan od rijetkih je Arif Ajdarpašić iz Vrševa.

Starinu od 80 godina smo zatekli na kupljenom imanju kako krči, da iskoristi januarsko sunce. Sa suvom pršutom u ruci i kosijerom preko koljena, sjedi Arif i uživa u pogledu na kupljenu zemlju.

Za zdravlje kaže da ne može bit bolje. Živi sa sinom u Vrševu, a dva druga sina su mu u Belgiji. Sa kosijerom koji je donio iz Francuske, ova starina uživa u penzionerskim danima i francuskoj penziji.

“Batko, oćeš li to da me turiš u novine”, su riječi koje je ovaj “mladić” od 80 ljeta uputio ekipi portala radija.

„Radio sam u Francuskoj 32 godine, a došao sam ovamo jer mi se više sviđa. Ođe kupujem zemlju, a u Azane sam kupio 40 hektara“, kaže Arif.

Na pitanje šta će sa tolikom zemljom, kako i dolikuje nekom koga je život učio odgovara: “Nju neće ni vuk nit `ajduk. Niko je ne može uzet. Još bih kupio. Politika je čudo. Može za pet-šest mjeseci svi da dokrkaju ovamo. Da sam imao zemlju, ne bih išao za Francusku“, kaže Arif Ajdrpašić.

„Pojedem mesa koliko god mogu i dernem litar kisjelog mlijeka, ali odmah trčim da radim. Ode i masnoća i pritisak i nema problema sa šećerom. Sve potrošim radeći. Sad ću ti otić peške gdje ne možeš ni da zamisliš. Radom se održavam“, otkriva na  Arif recept za zdrav život.

Sjeća se Arif dobro te `73 godine kada je, sa svojih 35 godina, otišao iz svog rodnog kraja.

„Nas je Tito poslao tamo na ugovor. Osam autobusa je pošlo sa Balabande kod crkve u Beranama. Tamo je bio Biro. Te pjesme, toga veselja. Pitamo jedan drugog koliko će ko da ostane i uglavnom su odgovarali kako idu po Evropi dva – tri mjeseca da vide šta se radi pa da se vrate. Vratilo se na vr` 15 dana. Tamo je rad veliki, a i vukao je svoj rodni kraj. Pa evo, mene da pošalje u London da živim, ne bih mogao. Samo u svoj rodni kraj. Otišao sam, a ništa imao nijesam. Ni kokošku. Ostavio ženu i četvoro djece, majku bolesnu. Otišao sam da zaradim djeci parče hleba“, sa suzama u očima priča Arif o razlozima svog odlaska u Francusku.

O životu u Francuskoj kaže da je bio dobar ali je teško bilo tamo zaradit.

„Nas dvadeset je otišlo u jednu livnicu. Ugnali nas kao dvadeset ovaca. Tamo prašina, kisjelina, a trupa jer se radi željezo za nuklearne centrale. Kad te tu, moj burazere, nabije, a turiš gasmasku, naočare pa ti uveče ni litar varnike ne pomaže. Promijenim radno mjesto i počnem da radim u šumu. Tako ja ostanem tamo, a uvijek je bio neki razlog. E da kupim zemlje, e da dovedem telefon, e da dovedem vodu, e da napravim kuću i tako. Godinu po godinu, ostanem. Pare sam ulagao ovdje. Željkovao djecu, željkovao ženu, a sve zbog para. Teško se funkcionisalo. Rad u šumi bio je dobar, jedino pogano zbog velikih kiša. Po kiši radim. Niko te ne pita. Da se ovdje radi ka` tamo, mi bi žešći bili. Nemamo mi te ljude koji bi to pritegli, koji bi to poveli računa o poljoprivredi i o šumarstvu. Šest metara sam ja kresao omoru. Ne mogu da se okrenem koliko me ukruti. Sve radim od metra. Ne možeš onoga nadzornog tamo zajebat kad bi crkao. Kamion koji je odgonio drva, po 30 hiljada dotjera sadnica i to moraš sve da zasadiš. Koje sam ja `73 sadio, one sada imju 8-9 kubika. Idem godišnje tamo i znam da obiđem đe sam radio“, kaže Arif koji ide za Francusku da primi penziju.

Nije imao povjerenja u naš bakarski sistem pa, kako on kaže – što je sigurno, sigurno.

„Neću ni da je prebacujem“. Kratka polemika o tome đje je bolje, u Crnoj Gori ili Francuskoj.

„Kažem ja tamo svom nadzornom – ovo ne može da se uradi, a on meni odgovara: gospodine, zasuči rukave pa radi pa češ da zaradiš”, kaže nam Arif i ukazuje nam da je glavni problem kod nas nerad.

“Kupio sam 40 hektara i dajem za 600 eura da se radi. Tamo nema, kako ti onaj tamo naredi tako moraš i da radiš.  Ovudijen, moj druže, nekada nijesi mogao peške da prođeš, a sada dođe utovarna i napravi put“, ističe Arif.

Zahvaljujući Francuskoj podigao je djecu.

„Ja da sam mlađi, držao bih 50 krava. Hvala Titu što nas je poslao za Francusku“, zaključuje Arif, a mi ga ostavljamo da, radeći na svojoj zemlji, uživa u svom kraju.

DENIS BOŽOVIĆ

PROČITAJTE JOŠ:

BINASA ZVEROTIĆ: “KUPIĆEMO FERARI, A KOLIKO ĆE BITI STAR ZAVISI OD BROJA OVACA KOJE SE OBLIZNE”