Opet je ponedjeljak i jedan vaš omiljeni, dežurni krivac se opet javlja sa novom kolumnom. Na mene se stvarno možete osloniti.
Sedmica sa puno interesantnih događanja je iza nas. Na žalost, sedmica u kojoj se ponovo diskutuje ko smo, šta smo, čiji smo…. Zar se nijesmo prošle nedjelje složili, da nećemo više ovako? Da nećemo više da mislimo o problemima nego o solucijama?
Komentari su pokazali, da većini ljudi, koji su pročitali moj tekst, nije stalo do riješavanja nekih problema u vezi sa našim krajem. Oni su samo tu, da izređaju iste, već dosadne komentare. A poslije toga dolazi jedno veliko ništa.
Kad ćemo sa komentara na djela? Gdje su prijedlozi za napredak našeg kraja? U prošlom tekstu sam vas pozvala da se pridružite u razvijanju dobronamjernih ideja. NIJEDNA osoba nije učestvovala u tome. Opet je puno interesantnije komentarisati šta drugi pišu. Meni to prelazi u dosadu. Sve isto, ništa se ne mijenja, samo žestina retorike. Koliko „pametnih“, a mi i dalje tapkamo u mjestu. I dajem predloge – nećete. Hoću da se poštujemo – nećete. Hoću da se volimo – nećete.
Pa šta hoćete?
Da gradimo gradove sa velikim zidovima, preko kojih će se čuti glasovi, ali mi nećemo moći da se vidimo?
Da učimo našu djecu da su ti „neki drugi“ tamo drugačiji i da se ne smije sa njima?
Da se međusobno napadamo i ograničavamo od onih koji nam ne govore po ćejfu?
Da se grupišemo, jer smo tako jači?
Da pijemo kafu danas jedni sa drugima, a da smo već sutra ljuti neprijatelji?
To nije moj Bihor!
Slučajno sam pronašla izjavu Meše Selimovića u okviru jednog interviju-a za magazin NIN iz 1970-te godine, koja odgovara trenutnoj situaciji u Bihoru i njihovim građanima:
„Tvrđava je jedan širi simbol. To je sve što odvaja ljude, religija, nacije, države, ubjeđenja, predrasude, sve u šta se zatvara pojedinac i zajednica prema drugome.
U odnosu na knjigu „Derviš i smrt“ , gdje je data dimenzija mržnje, strasti, u „Tvrđavi“ sam htio da pokažem izlaz iz te zatvorenosti u kojoj žive ljudi odavno, pa i danas. Može li se izaći iz tvrđave i tvrđava, mogu li ljudi drugačije razgovarati među sobom nego kroz puškarnice? Moj glavni junak ima sve uslove da bude ogorčen i zatvoren u sebe, a on ipak pokušava da nađe put do drugih ljudi.
Za njega je neprihvatljiv ikakav drugi put osim puta ljubavi.“
Vi svi, koji i dalje pišete zlonamjerne komentare, puni mržnje i bez ikakvog značaja za naš kraj, živite u toj tvrđavi.
Kad ćete više izaći iz nje?
